Галерија Нишког културног центра,
петак, 25. новембар 2022,
у 18сати.
Мирослав Мики Ђорђевић рођен је у Нишу 26. јануара 1953. Године. Пише и слика од основне школе. Седамдесетих година прошлог века песме и кратке приче је објављивао у „Листу младих 68”. Од Загребачког „Фељтона” добио је прву награду за кратку причу. Збирку песама „Под шеширом у глави црв” штампао му је Pressing 2016. године. Појављује се у књизи неколико аутора чланова ЛУНЕ „Кад перо зашкрипи”. Прича „Двострука свест” одабрана је за збирку прича Ротари клуба Медиана из Ниша „Заврти точак III”. Од 2017. до 2021. године био је Председник Удружења „ЛУНА”. Приредио је монографију „Педесет чудесних година ЛУНЕ“, поводом обележавања педесет година постојања Удружења Ликовни уметници Ниша, 2019. године. Друштво уметника „Светионик“ штампало је његову збирку песама „Прошлост, љубав и снови“ 2021. при крају су припреме за нову збирку.
Члан је удружења „ЛУНА” од 2014. године.. Три рада је имао на изложби „ЛУНЕ” у Етнографском музеју у Пловдиву. Изложбу фотографија о манастиру Хиландару имао је са Мирославом Величковићем 2018. године.
I Награду на 50. октобарској изложби „ЛУНЕ“ добио је за рад „Шумски пут“.
II Награду, на 49. октобарској изложби „ЛУНЕ” добио је за рад „Поглед кроз чудну шуму”, док је III Награду на 48. октобарској изложби „ЛУНЕ” освојио за рад „Маслина и бицикл.Члан је удружења „Кајмакчалан” из Београда, које више од десет година проналази и уређује Српска војна гробља из Великог рата, на подручју Солунског фронта.
„Уметност је за некога мир, спокој, уточиште од буре непотребних информација и наметнутих вредности, бекство у свој микро космос где је сигуран, где влада ситуацијом, где неће бити непријатно изненађен или шокиран неком вешћу са малих екрана, а за некога је уметност вечито трагање, стално експериментисање, покушаји, немир, потреба да се што даље види, доживи, осети, додирне.
Уметност Мирослава Ђорђевића је и једно и друго. Док ствара у свом атељеу, стиче се утисак да је најмирнији и најсрећнији човек на свету, вредан и спокојан, као стари Импресионисти у трећем добу, мирним потезима четке наноси боју на платно или пише поезију,повратак природи је за њега прекретница у сликарству, јер је његов почетак стваралаштва био укорењен у надреализму, са истанчаним осећајем за фигурацију, кроз анатомски тачне и сликарски јако вешто осликане ликове. Још тада је постојала потреба да се слика „оплемени“ неким живим предметом из природе који се додавао на платно, да се боље повеже са реалним светом.
Јако често удружени, потез четке и прави комад дрвета, или неки други материјал из природе, додат на платно, указује на то да уметност, можда, не треба да иде далеко од природе, да би то требало да буде једно тело, да нам је све већ ту пред очима и да то треба сачувати и неговати, а да ли је то тачно, време ће показати.“
Никола Станковић ,
Дипломирани сликар
Остави коментар