Педесет прву изложбу Ликовног удружења „Луна“ у Нишу обележава тридесет шест учесника различитих узраста, вокација, начина изражавања и индивидуалних рукописа. Свако од њих као аутодидакт у сликарству гради сопствену визију уметности и на свој начин дочарава реалност и њене тајне.
Сетимо се Дисове песме „Тамница“ и како нас монотоно а у исти мах живахно подсети „И ја плаках тада“. Поручује нам да смо дошли на свет са емоцијом и да, ма колико живот тежак био, треба је пратити. Треба загристи суштину истинске страсти, дозволити јој да нас води.
Иако без путоказа куда ићи, без знања да ће се наш облик мењати, спознаћемо тишину и у њој уживати. Спознаћемо и лепоту која је прекида и у том трену уживаћемо још више. Доћи ће олуја и можда наш ужитак узети за себе.
Док јуримо непознато, засићујемо се тренутним искуством, увек бивамо одвучени да изнова стварамо. Тешко је разматрати изнете ставове аутора којима једино што се не може оспорити јесте њихово право на сопствено мишљење.
Разноврсност тема, материјала и ликовних израза, од пејзажа, мртве природе, фигурације и портрета до апстрактних форми, оставља простор за сваког појединца посматрача. Након значајног прошлогодишњег јубилеја овом изложбом Удружење наставља нит традиционалног окупљања дајући значајан допринос унапређењу ликовног стваралаштва града.
Марко Миладиновић,
дипл.графичар
Остави коментар